Šta bi bilo da je bilo: Babo umjesto Alije

PIŠE: Nenad Kecmanović

Šta bi bilo da je posle prvih postkomunističkih izbora devedesetih, u skladu sa zakonom, na čelo Predsedništva BiH stao Fikret Abdić Babo, a ne Alija Izetbegović? Da li bi Babo potpisao sporazum sa Miloševićem o ostanku BiH u Jugoslaviji ? Da li bi povukao potpis sa Lisabonskog sporazuma? Da li bi, što je najvažnije, uopšte došlo do građanskog rata?

Prema ustavu, odnosno izbornom zakonu mesto prvog predsedavajućeg Predsedništva BiH trebalo je da pripadne kandidatu sa najvećim brojem glasova. Prema brojnom stanju tri naroda, pa i broju glasača, dalo se pretpostaviti da će to biti Musliman, ali ne i koji. Očekivalo se da će to biti lider SDA Alija Izetbegović, ali Fikret Abdić je jedini osvojio preko milion glasova i ubedljivu prednost u odnosu na svog sunarodnika. Ostalo je samo da na konstitutivnoj sednici Predsedništva sekretar to i konstatuje i da Babo zasedne na stolicu predsedavajućeg i da na tom mestu ostane jednu, eventualno još jednu godinu.

A onda je, sem za malobrojne insajdere, stiglo veliko iznenađenje. Fikret je mesto prvog u BiH ustupio Aliji. Izbori su pokazali da je Babo daleko najpopularniji muslimanski kandidat, da je iza sebe ostavio ne samo Izetbegovića nego i Adila Zulfikarpašića i Nijaza Durakovića, da nije badava smatran izbornim džokerom oko koga su se otimale i nenacionalne stranke. Harizmatični osnivač i direktor PIK „Agrokomerca”, energični i preduzimljivi menadžer, koji je ni iz čega stvorio čudo iz Kladuše i preporodio ovaj siromašni muslimanski kraj i bio navikao da bude glavni, da bude Babo, odjednom je ničim vidno izazvan ustupio svoju stolicu. Samoinicijativno?! Dobrovoljno?! Ucenom?! Pogodbom?!

Babo se nije sigurno samoinicijativno povukao, jer bi onda taj gest i javno objasnio. Dobrovoljan pristanak na inicijativu SDA, ili samog Alije, malo je verovatan, jer takav pasivan stav ne liči na Babu. Ucena koja bi ga naterala da se povuče bila je još manje verovatna jer je Babo bio hrabar, pa ni afera ni zatvor nisu ga slomili. Pogodba, međutim, nije isključena.

Te devedesete za javnost je ostalo nerazjašnjeno zbog čega je Fikret Abdić to učinio, a burni i tragični događaji koji su ubrzo usledili učinili su da više to nikoga nije ni interesovalo. Posle rata, međutim, takvo pitanje je u Sarajevu bilo krajnje politički nepodobno jer se Babo krajem 1993. odmetnuo od Alije. Najprije je napustio Predsedništvo i otišao iz Sarajeva, a onda formirao Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu u Cazinskoj Krajini. Nije to bila neka iznenadna odluka, nego je, bio sam svedok izbliza, postepeno sazrevala. Alija je, iako u Predsedništvu, iako samo prvi među jednakima, nametao odluke uz amin lojalnih Ganića i Kljujića, a Abdić se pasivno priklanjao i sve vreme satelitskim telefonom koordinirao dotur hrane preko linija fronta za primarno jato u posrnulom „Agrokomercu”. Pošto je bolje upoznao „robijašku halku”, u kabinetu se okružio svojim Cazinlijama, jedan zemljak aščija donosio mu je hranu, a adresu sarajevskog stana je krio. Kasnije, nakon što je ABiH napala i porazila njegovu vojsku, Alija ga je proglasio veleizdajnikom, i stigmu da je šurovao sa neprijateljskim Srbima i Hrvatima najpopularniji Musliman devedesetih i dan-danas nosi u bošnjačkom narodu.

Ali ni na Palama ni u Banjaluci ne spominje se da bi da je Abdić umesto Izetbegovića bio prvi predsedavajući Predsedništva istorija BiH krenula u boljem pravcu, zato što su Plavšićeva i Koljević podržali nezakonitu promociju Izetbegovića. Zašto su tako postupili? Iako je Babo, kao i Alija, bio u komunističkom zatvoru, bivšeg člana CK i laureata nagrade AVNOJ-a smatrali su ipak komunjarom. Sa Alijom, a ne sa Babom, koji se kasno pridružio SDA, sklopili su predizborno pobedničko partnerstvo i dogovorili postizbornu podelu vlasti. Babo je bio privrednik i menadžer i nije im bio sagovornik u nacionalno-političkim temama. Svesni da su pogrešili, glasali su protiv reizbora Izetbegovića na još godinu dana, ali, avaj, u prethodnoj 1991. na izmaku, zbog majorizacije srpskih poslanika i zakazivanja referenduma raspao se Parlament u Sarajevu i sudbina BiH je već bila zapečaćena.

Da li je Alija tokom samo te jedne godine mogao da BiH povuče u sunovrat i da li uopšte uloga ličnosti u istoriji može da bude presudna. Raspravljajući načelno o tom pitanju, Adam Prževorski razmatra više teorija: od one Plehanovljeve da su odlučujuće društveno-istorijske okolnosti, preko one po kojoj istoriju pišu veliki političari i vojskovođe, do interaktivne, po kojoj je istorija rezultat srazmernog međuuticaja okolnosti i lidera. I zaključuje svojom: „Postoje dramatični istorijski trenuci kada se društvo nalazi na raskršću i političke vođe moraju da povedu na jednu stranu sa vrlo dugoročnim posledicama.”

Nezakonitim dolaskom na čelo Predsedništva, koji su uz naknadno kajanje podržali i Srbi, Alija Izetbegović je uspeo da za godinu dana ovlada situacijom. A o posledicama po dalji tok istorije Tarik Haverić: „U četvrt stoleća, Izetbegović i njegovi naslednici, duhovni i biološki, uspeli su da relativni napredak sekulariziranih Muslimana u Jugoslaviji pretvore u apsolutni sunovrat reislamiziranih Bošnjaka u Bosni i Hercegovini.”

Da nije Abdiću oteo prvenstvo, on bi sledeću priliku da bude prvi među jednakima na čelu BiH po nacionalnom turnusu dobio tek tri do šest godina kasnije, što će reći tek na narednim izborima. U međuvremenu bi onaj „presudni korak za dugoročnim dejstvom” Prževorskog, Fikret Abdić. A što se tiče raspoloženja muslimanske izborne baze, već sam rezultat izbora 1990. na kojima je privrednik Babo dobio bar 200 hiljada glasova više od islamskog fundamentaliste Alije, dovoljno govori. No, „najsekularniji muslimani na svetu” su se tako brzo i zdušno uključili u Alijin projekat reislamizacije da onaj ko nije svedočio teško bi poverovao. Zato mržnju prema ćafirima tumače ketmanom, a ne samo Alijinom i „međunarodnom” satanizacijom Srba.

Najzad, da ne ostanemo dužni odgovor na pitanje kako su se Fikret i Alija nagodili. Po onome što je svojevremeno procurilo, Babi je Alija zauzvrat ponudio pozamašan beskamatni petrodolarski kredit za obnovu „Agrokomerca”, koji bi vraćao isporukama halal mesa. Abdić nije imao razloga da sumnja u Izetbegovićeve mladomuslimanske veze sa muslimanskom braćom naftašima sa Bliskog istoka, a njemu samom je bilo važnije životno delo u Kladuši nego čitava Bosna. Takav pristup je bio istorijsko nasleđe Zelene krajine, koja je uvek težila autonomiji i samoupravi i štitila je saradnjom sa međusobno zavađenim Srbima i Hrvatima ma kakve uniforme da su nosili.

Indikativno je da je, zbog straha od restauracije socijalizma, i kolektivni Zapad podržavao Aliju protiv Fikreta. Fanatični islamista Alija, koji je Bosnu video đah kao fildžan Muslimaniju, đah kao građansku državu pod dominacijom muslimana, predstavljao je čvršću garanciju nego bivši komunjara, socijalistički biznismen i lokalpatriota Babo. Osim toga, rat u BiH bio im je potreban da bi NATO i posle pada Berlinskog zida ostao u Evropi, a naivni Izetbegović je bio spreman da ga po nagovoru Cimermana i upriliči. Kada je Klinton nad Alijinim odrom rekao da „bez Alije Izetbegovića istorija Bosne ne bi bila ista”, Muhamed Tunjo Filipović je prokomentarisao: „Sigurno ne bi bila ista, bez Alije je mogla biti samo bolja.” Elem, sa Fikretom Abdićem bilo bi ne samo zakonito nego i bolje.

Ovu priču o Babi i Aliji i o tome kako je jedan naizgled beznačajan interni aranžman u Predsedništvu Bosnu gurnuo na stranputicu, nekad bi nazvali „Šta bi bilo da je bilo”. Danas se to zove „alternativna istorija” i predstavlja legitiman metod rekonstrukcije prošlosti i analize mogućih savremenih posledica.

(politika.rs)