U Sarajevu ukinuta ulica Srđana Aleksića

PIŠE: Nenad Kecmanović

Poslednjih dana avgusta prošle godine u Sarajevu je zvanično izbrisano ime ulice Srđana Aleksića. Ulica je, naravno, ostala, ali je preimenovana u ulicu Mehmeda Alagića, generala tzv. ABiH (25.08.22). Bilo je to pet meseci uoči 30. godišnjice smrti Srđana Aleksića koja je kao i minulih godina obeležena sećanjem na Srđana Aleksića (27.01.23).

Zaslužuje da podsetimo. Pre 30 godina u trebinjskoj bolnici preminuo je hrabri i plemeniti mladić Srđan Aleksić, vojnik Vojske Republike Srpske, od povreda koje je šest dana ranije zadobio braneći prijatelja Bošnjaka Alena Glavovića od grupe takođe pripadnika VRS. Porodica i prijatelji su zapalili sveće i položili cvijeće na njegov grob. Kao i svake godine, bio je i Alen, kome je Srđan spasao život žrtvujući vlastiti. Srđanov otac Rade zapisao je: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost” i sledeći uspomenu na sina postao širom regiona poznati misionar nacionalnog pomirenja i humanizma, koji je u brojnim intervjuima, umesto želje za osvetom, ukazivao na svetao primer svog Srđana.

Godine 2012. Srđan je posthumno odlikovan Zlatnom medaljom „Miloš Obilić” za pokazanu hrabrost i delo posebnog junaštva. Devetog januara 2013. predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odlikovao ga je Ordenom časti Republike Srpske sa zlatnim zracima. Mnogi gradovi u BiH i Srbiji dali su ime ulicama po Srđanu Aleksiću, pored ostalih i Sarajevo. Na ovogodišnjoj komemoraciji predsednik Opštine Trebinje Dragoslav Banjak reče: „Podsećanje na Srđana Aleksića i na mnoge druge heroje koji su napravili sličan postupak na prostoru nekadašnje Jugoslavije pomaže da se razume strahota rata i stepen bezumlja koje ga prati i, na drugoj strani, pomaže da se ljudi u vreme mira međusobno zbliže.”

Mnogi gradovi u BiH i Srbiji dali su ulicama ime po Srđanu Aleksiću, pored ostalih i Sarajevo.

Bilo je i više razloga za tu počast u Sarajevu. Bošnjaci bliski nacionalističkoj SDA dali su podršku inicijativi zato što se Srđan žrtvovao da spase glavu njihovom Glavoviću. Građanisti zato što je „vršeći svoju ljudsku dužnost” prekoračio „nacionalne torove” i žrtvovao se za ideju „celovite, jedinstvene i multikulturne BiH”. Treći su smatrali da Sarajevo kao načelno zajednička prestonica BiH na taj način simbolično demonstrira da je iznad nacionalnih, entitetskih i kantonalnih podela. Ostale je zadivio ovaj svetao ljudski čin u mračnim godinama ratnih podela i sukoba, sam po sebi.

Zašto se Sarajevo posle toliko godina ipak predomislilo? Dnevni list „Oslobođenje” donosi tu vest bez objašnjenja, pa preostaje da sami pokušamo da objasnimo zašto je iznebuha skinuta metalna ploča sa imenom Srđana Aleksića. Da li to znači da oni nisu imali takvog hrabrog i plemenitog čoveka u svojim nacionalnim redovima koji je tokom građanskog rata, uz životni rizik, spasao glavu prijatelja Srbina? Da je tako, trebalo bi da ih bude sramota, pa bi ako ne izmislili, ono bar preuveličali neki sitniji primer međunacionalne solidarnosti. A bilo je, sigurno, makar usamljenih i ne tako velikih primera međunacionalne solidarnosti sa sve tri strane, uz rizik da to bude svirepo kažnjeno od najgorih među nacionalno svojim. Nisu li Caco, Ćelo, Juka i sl. paravojni šefovi mesnih gangova u uniformama oficira rezervnog sastava vojne policije tukli svoje vojnike zbog bolećivosti prema prijatelju, kolegi, komšiji, koga bi prepoznali i izbavili iz privatnog zatvora u koji su dopali samo zato što su Srbi ili pomogli da pobegnu iz grada-logora za Srbe?

Zašto onda Bošnjaci sistematski prećutkuju ono čime bi trebalo, kao i Srbi, da se ponose i koji bi u Srpskoj poneli priznanje pravednik kao što u Izraelu daju onima koji su spasavali Jevreje. Zato što oni sebe vide kao kolektivnog Srđana Aleksića, oni su svi bili plemenite komšije, odani zajedništvu i suživotu, koji su nevino stradali zbog naivnog idealizma da će im komšijska ljubav biti uzvraćena. Jama Kazani, privatni zatvori, dekaptacija zarobljenika, prebijanja, ubijanja i sl. bili su isključivo u samoodbrani, incidentno, preuveličano, izmišljeno. Zato je za njih Srebrenica genocid, a Mali Zejtinlik naprosto ne postoji. Bošnjački Srđan Aleksić bi negirao simetriju „Srbi su loš narod, genocidaši” – „Muslimani su narod dobrih Bošnjana” koji je bespomoćno samo stradao od srpskih varvara.

U Sarajevu se tokom rata desilo upravo obrnuto, Srbi koji su, bar kad su barikade bile tek postavljene, mogli da odu na za sebe sigurniju stranu, a ostali su da ratne nevolje dele sa inovernim i drugonacionalnim komšijama doživeli su kasnije najveća razočaranja, ponižavanja i maltretiranja na svakom koraku jer su tretirani kao peta kolona. Kada ih posle rata u privatnom prijateljskom razgovoru čovek upita šta bi sa onim nagodnim narodom koji je negovao kult komšiluka, dobija spreman odgovor: „Nema ih više jer ste ih sve pobili!”. A reis Mustafa Cerić nastavlja: „Sada su to neki novi i drugačiji muslimani!”, a nakratko premijer Zlatko Lagumdžija, aludirajući na islamske teroriste u BiH: „Ako podršku Zapada ne dobiju umereni Bošnjaci, na vlast će doći neki drugi ’ludiֹ’ muslimani.”

Autopercepcija Bošnjaka apsolutno isključuje svaku sopstvenu krivicu za bilo šta tokom rata u BiH, a posebno to da su politički izazvali taj rat i i da je bio građanski, a ne agresija. Tome je u velikoj meri kumovao i pristrasan stav tzv. međunarodne zajednice. Bilo je u Sarajevu muslimana koji su iskreno negovali izrazito negativnu ekvidistancu prema sve tri nacionalne stranke, a kasniju nacionalnu pristrasnost objašnjavali: „Ne samo Zapad nego i vaši tradicionalni prijatelji Rusi (Jeljcin, Kozirev) upiru prstom u srpsku stranu kao jedinog krivca.” Takvu predstavu su, manje ili više, ne samo usvojili, nego i zadržali i decenijama utvrđivali i obogaćivali: „Svi Srbi su ’ružni, prljavi i zli’, a Bošnjaci su svi nevini, bezazleni i žrtve”. Nema izuzetaka! Kada bi pronašli svoga Srđana, to bi bila relativizacija da je na obe strane bilo nemalo izuzetaka.

Biće da su u Sarajevu i sami naknadno shvatili da imenom ulice odaju priznanje ne samo Srđanu Aleksiću nego i srpskom narodu iz kojeg je potekao. Kao i da time indirektno ruže svoj narod koji u svojim redovima u smutna vremena nije imao tako svetao lik. Zato je nadležna komisija Kantona Sarajevo ulicu Srđana Aleksića u naselju Otoka 2 i preimenovala u ulicu generala Mehmeda Alagića.

Ko je Mehmed Alagić? Haška optužnica, tereti ga za „ubistva, nasilje nad životom osoba, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje gradova, naselja i sela koje nije opravdano vojnom nužnošću, pljačku javne ili privatne imovine, te uništavanje ili hotimično nanošenje štete institucijama posvećenim religiji, kršenje zakona i običaja ratovanja, kao i namerno ubijanje, namerno nanošenje velike patnje ili ozbiljne povrede tela ili zdravlja, nečovečno postupanje, nezakonito zatvaranje civila i ekstenzivno uništavanje imovine koja nije opravdana vojnom nuždom”. Za Bošnjake je Alagić slavni vojskovođa, nacionalni heroj i ne veruju ni u jednu tačku haške optužnice, ali zato svi odreda veruju u hašku presudu da se u Srebrenici dogodio genocid. S obzirom na smrt u toku procesa, međunarodni sud u Hagu zaustavio je proces protiv Alagića 21. marta 2003. Iz istih razloga prekinut je i proces Slobodanu Miloševiću, ali on nema ulicu u Beogradu.

Neko bi rekao „mora da se Srđan Aleksić prevrće u grobu”. Naprotiv, njegova zvezda još jače sija na vedrom mediteranskom nebu iznad Trebinja.

(politika.rs)