Ispred prazne rodne kuće

PIŠE: Miroslav Todorović

Đak osnovne škole u vreme „Dobrilovih dana”, krajem oktobra ove godine spremio je pitanje za gospođu Petkanu, piščevu udovicu: „Zašto niste otišli iz Arilja kada je Dobrilo (Nenadić) toliko poznat pisac?”

Pitanje je za razmišljanje jer ga postavlja đak. Shvata da poznatima nije mesto u unutrašnjosti. Zna da je unutrašnjost loša adresa. Oni koji su otišli žale što su tamo u svetu proćerdali život, oni koji su ostali zavide povratnicima. Imaju dobre penzije, mogu starost sebi da olakšaju.

Svojevremeno mi je i sam pisac govorio da je trebalo da ode. Da budem ako ništa drugo novinar, izveštač sa ulice. Ovde si bogu iza nogu, daleko od velegradske pijace gde se sve vrednuje.

U unutrašnjosti svoje najmanje cene. Posebno ako se bavi pisanjem. Zasite se i kada se o njemu u velegradu piše, na TV govori. Važi znana izreka: „Svako čudo za tri dana.” Ha, pisac, nema šta da radi, a knjiga je za dokone. Tako je bilo i tu se ništa ne može promeniti.

Povratnici u zavičaj stižu iz nužde. U gradu se odavno od penzije ne živi, vraćaju se da, dok još mogu, na očevini čeprkaju. Država uzima svoje, porez na imovinu koja ništa ne doprinosi, mora da se plati. Pala na pleća penzionera, stigla kao kazna što se ima. Nasledili a većina ne zna ni gde im se posedi nalaze. Niko da se seti da to reši. Šta raditi s njivama zaraslim u korov, koje se godinama ne obrađuju? I sâm sam od onih koji se vratio iz gradskog kaveza da se mator latim motike, da u samoći rodne kuće prebiram sve bleđe uspomene. Pitam: Gde sam to bio? Sada mi je jasna izreka – Starost, žalost!

Penzioneri su otpisani, svima na smetnji. Porodici, državi. Onemoćale odbacuju ih i jedni i drugi. Nikome više nisu potrebni, sami sebi na teretu…

„Starost nije radost”, zapisao je Dostojevski.

Nekadašnji običaj zvani lapot bio je humaniji. Znali su starci šta ih čeka i to su primali kao sudbinu. U Japanu je postojao običaj „ubasute”, koji je podrazumevao samo ostavljanje starih u planini gde su umirali sami. Predanja postoje da je kod drugih naroda isto bilo.

„Šta radiš sa starim stvarima?” – pita čiča Gavrilo. Tako i s nama. Ako ti što ne treba, baci da ti prostor ne zauzima.

Vremena se menjaju, biće koristi od nas kada ne budemo. Čovečanstvo napreduje pa će preminule koristiti za kompost.

Četvrti januara 2023. vest: „Guvernerka Njujorka Kejti Hočul potpisala je zakon kojim se legalizuje kompostiranje ljudskih ostataka kao ekološka alternativa tradicionalnom sahranjivanju ili kremaciji. Njujork je šesta država u SAD koja je legalizovala ovakav način sahrane, u kom se tela pretvaraju u prirodno đubrivo za bašte…” Ništa više nije za bacanje. Sve se reciklira. Sećam se kako je čiča Todor govorio da je šteta što samo od čoveka ne može ništa da se iskoristi.

Nije šteta sve dok može da krivelja po malinjacima.

Batrgam se još mator godinama sa malinama, ali ove godine zacrniše sa cenom. Nije se isplatilo brati, ali ono sumorno „bolje išta nego ništa” odluči. U štampi ministarka poljoprivrede izjavi da će cena biti 300 dinara. Mora da se plati „krvav rad”. Obeća, ali potvrdi se narodna: „Obećanje ludom radovanje.” Malinari se ne predaju, traže od onih koji su im uzeli. Uzdaju se u Vučića, kao da je Vučić soko tica pa da svuda stigne.

Na društvenim mrežama tekst: Zabijen je kolac u srpsko malinarstvo, rod ove godine je podbacio, a nemoguće je obezbediti plasman… Problem je da prodaju i ono što su uvezli da bi kao naše prodali. Problem je i u beračima. O Indijcu beraču malina u Trešnjevici Nauvinu Komaru na TV reportaža. Krojač zaposlen u šivari za vreme odmora brao maline kod svog prijatelja. To što prosvetari godinama nadniče po malinjacima nije nikom zanimljivo.

Za TV i štampu važno je šokantno i skandalozno. Koga više interesuje tema o ženama iz Albanije, koje su u srpskim selima snajke i majke. Piše se ono što vlast afirmiše. Hvali i slavi. Tako je bilo i biće.

Pokušavam da saznam zašto maline „otkupljuju” skoro džabe.

Neću tebi o tome, kaže hladnjačar T., ti škrabaš, pa ćeš i to šta sam ti rekao…

Reče da je sve knjige pa i one koje sam mu s posvetom slao, bacio u kontejner.

Ostavio me je bez reči. Zbunio. Zašto nije poklonio nekoj školi? Kakva škola?

U štampi tekst: „Bacili knjige u kontejner”. Naslov: „Zar su knjige za bacanje? Čega se to odričemo?”

Komentar opominje: „Pa ljudi božiji nije ni čudo što nam deca nisu sposobna rečenicu da sastave. Ako izgubimo knjige ni nas nema.”

Hladnjačaru s kojim razgovaram nije problem stotine hiljada evra, meni izdatak da kupim „Politiku” subotom, zbog „Kulturnog dodatka”. Šta sam i gde sam radio da bi mi starost pakost bila?

Potvrdi se narodna: „Sit gladnom ne veruje.” Na umu mi reči počivše majke: „Ko ima drugačije gleda.” Naši velikaši nas ne vide.

U štampi tekstovi o lošem uspehu na testiranju iz srpskog jezika. U zemlji Srbiji problem sa srpskim jezikom. I niko ništa. Kao da tako treba.

Pitam učenicu srednje škole koju je knjigu zadnji put pročitala.

Gleda u mobilni, veli: „Nemam pojma!” Savetujem da čita, kažem, između ostalog, da sam napisao brojne knjige, da sam član slovenske akademije književnosti.

„Zašto onda bereš maline?”, pita… „Šta da kažem?”

Podsećam: Podatak da je trećina stanovništva nepismena je ubitačno strašan. Neverovatan… Za to plaćamo svi.

Oni koji pročitaju valjda će razumeti zašto ovaj tekst, onima što su doveli do ovoga ne vredi pričati, jer ćoravom namigivati, gluvom šaptati, uzaludno je!

Iz Biblije glas Jeremijin: „Prođe žetva, minu leto, ali se mi još ne izbavismo!”

Onaj dečak pita „Zašto pisac nije otišao kada je bio toliko dobar?” Ima li odgovora?

Sedim na bukovom panju ispred prazne rodne kuće. Razmišljam o povratnicima koji su za života u rodnom selu podigli večne kuće, koje će ubrzo zarasti u korov. Malo je staraca u selima. Napušteni i zaboravljeni kao i sela u kojima tavore. Sela pusta, ko će da ih u crnu zemlju spusti? Kome da kažu, da se obrate.

Crnjanski reče: „Ima seoba. Smrti nema.”

Šta da kaže Miroslav koji duboko u noć sedi ispred prazne kuće, a na okolnim brdima samo još tri svetiljke žmirkaju kao da mu poručuju da je još na ovom svetu.

(politika.rs)