Secesija možda bude suvišna

“Da li je moguće da će Dodik biti osuđen na kraju procesa u muslimanskom Sarajevu, koji je planiran za april” – zabrinuto vrte glavom Srbi ne samo u Srpskoj, sa nevericom da će Zapad ipak baš ići dotle. Ne samo da je moguće nego je i sasvim realno, štaviše gotovo sigurno. Uostalom, možete li da zamislite da će sudija, koja je tokom građanskog rata ubijala Dodikove saborce, pa bi i njega da joj se našao na puškometu, doneti oslobađajuću presudu, i to na Sudu BiH, čiji je predsednik netom uhapšen “zbog korupcije”.

Piše: Nenad Kecmanović/Politika.rs

Bio bi to šamar Šmitu, Marfiju, O’Brajenu i svoj toj bulumenti kojoj bi zbog zabrane javnog delovanja Dodiku pripala večna slava i hvala u Bosni. Zbog zasluge što su dohakali „jedinom uzroku svih neuspeha kolektivnog Zapada u Bosni” i Bošnjake lišili velikog belaja, dobili bi ziher bistu ili ulicu na Baščaršiji, kao što su je za zasluge protiv srpskog naroda dobili Genšer i Galbrajt u Hrvatskoj ili Klark i Olbrajtova na Kosovu.

Šokovi unutar levog bratstva

Da imperija, po navici i inerciji, ne ume da se prilagodi opadanju moći, svedoči godišnja procena Obaveštajne zajednice SAD o pretnjama miru i stabilnosti u svetu (Beta, 11. 3. 2024). U okviru tri kratka pasusa o zapadnom Balkanu piše da “lider bosanskih Srba Dodik preduzima provokativne korake da neutrališe međunarodni nadzor u BiH i da obezbedi de fakto secesiju svoje Republike Srpske”. A “Dodikov postupak mogao bi podstaći vođe bošnjačkog stanovništva da ojačaju sopstvene kapacitete u zaštiti svojih interese i moguće da dovede do nasilnih sukoba koji bi mogli da nadvladaju snage za održavanje mira”. Hajde da analiziramo značenje ove dve složene rečenice!

“Dodik hoće da neutrališe međunarodni nadzor.” Taj “nadzor” u Dejtonu, odnosno Parizu, definisan je tako da će “v. p. davati podršku, savete, ohrabrenja domaćoj vlasti u implementaciji osnovnog sporazuma i deset aneksa”. Kasnije je prerastao u protektorat, a danas lažni v. p. deluje kao diktator. Osim toga, vreme trajanja “nadzora” u Dejtonu je oročeno na 10 godina, a i posle 30 “v. p.”, i dalje sedi u BiH, stranci u Ustavnom sudu, protektorat se meša u unutrašnje stvari suverene BiH. Elem, pošto se „nadzor” ne drži svojih potpisanih i garantovanih obaveza i 20 godina neće da se povuče iz BiH, Dodik s punim pravom hoće da ga neutrališe.

“Dodik hoće da obezbedi de fakto secesiju svoje Republike Srpske.” Dakle, ne radi se secesiji de jure, nego samo de fakto. Pošto je već u drugoj godini “nadzora” v. p. dobio Bonska ovlašćenja, koja je kao diktatorska pravno osporila čak i Venecijanska komisija, za situaciju su valjda odgovorni “nadzornici”, a ne domaći političari. A situacija je takva da je BiH ostala nedovršena, neuspela, nefunkcionalna, propala država. Ona jeste u de fakto poluraspadnom stanju, ali to nije zasluga Dodika, kao ni Čovića ni Izetbegovića, nego strategije supersile da potkopa Dejton kako bi uništila trojni konsenzus u BiH. Taj konsenzus bio je nakratko potreban Klintonu da se ovenča velikim međunarodnim uspehom i dobije drugi predsednički mandat, a onda opet – zavadi pa vladaj. Zato su se sada, naizgled začuđujuće, okomili na pokušaje Dodik–Čović–Nikšić da se sami, bez njih, dogovore.

Moja ćerka mjauče

“Dodik bi mogao podstaći vođe bošnjačkog stanovništva da ojačaju sopstvene kapacitete da štite svoje interese i dovede do nasilnih sukoba.” Koje “interese” Bošnjaci imaju da štite u Srpskoj, koja ima svoje entitetsku teritoriju, srpsko stanovništvo, granice, predsednika republike, parlament, vladu, policiju, budžet, poreze, izuzev da štite svoju fantaziju da je cela Bosna njihova. Braneći fantaziju o povratku “pustog turskog”, ohrabreni od SAD, oni su već zaludo ginuli u ratu 1992–1995, ali to ne znači da neće opet. A to “da bi mogli ojačati sopstvene kapacitete za zaštitu interesa” u prevodu glasi da će ih SAD naoružati kao i Šiptare na KiM da povedu proksi rat preko malih Rusa protiv velikih. Pošto baš niko ne može da kaže da RS ima teritorijalne pretenzije prema FBiH, a bošnjački kantoni neskriveno imaju prema Srpskoj, onda je preostalo da je Dodik taj koji ih izaziva. Ni 1992. ih nije nahuškao Karadžić nego Cimerman, ali valjda su i “Bosanci napokon skontali stare prevare”.

“Dodikove provokacije bi u krajnjoj linije mogle i da izazovu nasilne sukobe koji bi mogli da nadvladaju snage za održavanje mira.” A ko su te “progresivne snage” koje “održavaju mir i stabilnost”? Zna se opet – oni. Isto kao što su, direktno ili indirektno, radili u Vijetnamu, Kubi, Panami, Čileu, Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, Ukrajini. Ovoga puta će to biti proksi, jer će “snage mira i stabilnosti biti nadvladane”. Upadljivo je da američki izveštaj ne optužuje Srpsku ili manji entitet, nego personalno Dodika, kao da je reč o njegovoj privatnoj politici, a ne o politici Srpske, pa će detonator biti presuda u Sarajevu.

Sve u svemu, sveže objavljene procene američkih službi o Bosni mogu se pročitati kao pretnja novom rundom građanskog rata u BiH. Žurba da započne pravosnažnim isključivanjem Dodika iz javnog života sasvim je razumljiva jer već na jesen ih čeka džumbus neizvesnih izbora u SAD kada će nastati vakuum u spoljnoj politici supersile, koji će privremeno paralisati čitav kolektivni Zapad. Ali to daje vreme terencima, poput Šmita i Marfija, da uz paušalnu podršku O’Brajena koješta urade po svojoj pameti. Tome u prilog idu i najnoviji potez zapadnih i prozapadnih aktera bosanske drame.

Zlatko Lagumdžija je obnovio britansko-američku rezoluciju o Srebrenici pred UN iza leđa predstavnika Srpske. Zna on dobro da će to ponovo u SB da blokira Rusija, ali će dobro doći Amerikancima da pokažu da, ako već ne mogu da pomognu Palestince u Gazi, to bar uporno pokušavaju Bošnjacima u BiH. Što je ranijim povodom rekao senator Lantoš: “Da pokažemo da ne mrzimo muslimane.” U tom kontekstu treba posmatrati i najavu Fon der Lajenove da će BiH do kraja marta dobiti pregovarački status. A da to nema baš nikakve veze s poboljšanjem odnosa na terenu svedoči istup Bojana Vujića, srpskog ambasadora BiH koji je na bazi zapadnih izvora zaključio: “BiH je najveći izvoznik terorizma u Evropi.” Najnovije: SAD su pod sankcije stavili troje Dodikovih saradnika zbog učešća u organizaciji proslave rođendana Republike. Očekivano je proširenje crne liste i na patrijarha Porfirija: govorio je na zabranjenoj proslavi.

S druge strane, rimski papa je pozvao na mirovne pregovore uz priznanje zatečenog stanja u Ukrajini. Favorit izbora u SAD Donald Tramp je izjavio da neće dati ni dolar za Ukrajinu. Zelenski je prećutno odustao od kontraofanzive i izgubljenih teritorija. Preostale zapadne jastrebove Putin je upozorio na prednosti ruskog nuklearnog arsenala u odnosu na američko. Poslije Eskobarovog razgovora s Vjosom Osmani, Kurti je pozvao SPC na uknjiženje hektara otete manastirske zemlje, najavio je i rješenje oko zabrane dinara.

Ko je čiji diktator

Da li to generalno prilagođavanje “opadanju moći” važi i za Srpsku ili bi Republika i njen predsednik mogli da budu kompenzacija za popuštanje na drugim frontovima. Naizgled paradoksalno, oslobađajuća presuda možda ne bi odgovarala ni samom Dodiku. Njegovi domaći protivnici bi odmah na sav glas posumnjali da se on nešto zakulisno dogovorio, popustio, obećao. U suprotnom, podrška Dodiku postaće stvar elementarnog patriotizma i za one koji bi ga rado zamenili. Povlačenje srpskih kadrova iz Sarajeva, izlazak naroda na entitetske granice, šatori, ketering, muzika, policija, lovci, streljačke družine, pomoć i priznanje prijatelja. Sve po Džimu Šarpu. Ako se BiH raspadne, secesija Srpske je suvišna.